5. i 6. septembar
Reditelj: Dejan Projkovski
Prema romanu Lava Nikolajeviča Tolstoja
- Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház
Saradnik reditelja: Atila Klinče
Koreografija: Olga Panga
Muzika: Goran Trajkoski
Scenografija: Valentin Svetozarev
Kostimografija: Marija Pupučevska
Asistent reditelja: Lehel Šoltiš
Asistent koreografa: Viki Dineva
Igraju
Ana Karenjina: Marta Bereš
Aleksej Karenjin: Atila Nemet
Aleksej Vronski: Arpad Mesaroš
Stepan Oblonski: Zoltan Širmer
Darja Doli Oblonska: Judit Laslo
Konstantin Dmitrič Ljevin: Gabor Pongo
Katerina Kiti Aleksandrovna: Blanka Dieneš
Betsi Tverska: Agota Ferenc
Serpuhovski: Robert Ožvar
Lidija Ivanovna: Livia Banka
Agafja: Terezia Figura
Serjoža: Martin Bohocki
I ostali:
Fani Dupak, Lea Grešak,
Anabela Hodik, Daniel Husta,
Čaba Kemiveš, Viktoria Rajkovič,
Lehel Šoltiš, Regina Sabo,
Bence Salai, Benjamin Varga
Ostala deca: Dora Repštok, Anđela Pašćan, Čila Turo, Teofil Trkulja
Ana Karenjina Dejana Projkovskog bila je prva premijera u 46. sezoni Novosadskog pozorišta koja je koncipirana i odvijala se pod slognom ,,Ožiljci”. Stoga je interesantno čuti kako su glumci vodećih uloga u Ani Karenjinoj sudbinu likova koje igraju povezali upravo sa motivom ožiljka.
,,Ožiljak je nešto što nam život nanosi ako uistinu živimo, od čega se ne možemo zaštititi, a i besmisleno je truditi se da nastanak ožiljka izbegnemo. Ožiljak je trag na čoveku. Ana Karenjina je ženski Hamlet. Kada izgovorimo njeno ime pomislimo na voz i na samoubistvo, što znači da je njen ožiljak bio toliko dubok i snažan da nije uspela da živi sa njim“, rekla je Marta Bereš.
Njen kolega Atila Nemet govorio je o ,,psihičkim, odnosno nevidljivim ožiljcima – onakvim kakve sa sobom nosi svaki čovek usled teške traume koju je doživeo. Jedna od takvih trauma jeste upravo razvod – suočavanje sa činjenicom da se rastajete od voljene osobe, da više niste voljeni, da su vas izdali, da ste napušteni, prevareni... A sve to je Aleksej Karenjin. Iako su ožiljci koje on nosi, i ne samo on, nego i drugi ljudi koji su doživeli njegovu ili sličnu sudbinu, nevidljivi, tu su sa nama... Uvek nas prate i ostavljaju izrazit trag u našim životima.“
REDITELJ
Dejan Projkovski je makedonski režiser. Rođen je 1979. godine u Bitolju. Pozorišnu režiju je diplomirao i magistrirao na Nacionalnoj akademiji za pozorišnu i filmsku umjetnost ,,Kr. Safarov“ u Sofiji. Radi kao vanredni profesor pozorišne režije i glume na Univerzitetu za audiovizuelnu umjetnost ESRA Pariz-Skopje-Njujork. Ostvario je niz zapaženih režija u Makedoniji i zemljama regiona. Jedno vreme obavljao je funkciju direktora Makedonskog narodnog teatra.
Imao sam mogućnost da se nekoliko godina unazad susrećem sa velikom literaturom. Režirao sam Braću Karamazove, Anu Karenjinu, Kockara... U kratkom periodu radio sam predstave po adaptacijama kultnih romana, tako da znam koliki je izazov, ali i koliko je to težak posao. S obzirom na to da radim sam dramatizacije, uvijek razgovaram sa glumcima i ne postoji drugačiji i bolji način kad se na scenu postavljaju tako veliki romani. Svi zajedno treba da proživimo taj materijal, svaku rečenicu, detalj, metaforu…
Da li postoji neko veliko književno djelo koje biste voljeli da pretvorite u predstavu?
Jedan od zadataka je da do kraja karijere uradim što više Šekspirovih komada. Do sada mi dobro ide. Režirao sam Romea i Juliju, Hamleta, Otela, Mnogo buke ni oko čega, Buru. Ostala su mi još 32 Šekspirova teksta. (Smijeh)
Dostojevski je taj svijet koji me fascinira, on je kao neki rendgen, skener ljudske duše. Interesantan mi je i Ivo Andrić i mogućnost da njegova djela prevedem na scenski jezik. Naravno, Faust je jedan od velikih izazova koje imam u glavi. Djelo Majstor i Margarita je na listi sljedećih predstava.
Aleksandra Glišić
(Glas Srpske, 14. Mart 2020)
REDITELJ O PREDSTAVI
Izbor između individualne sreće, ili sreće porodice, odnosno drugih, da li odabrati svoj put, ili ostati u nekim okvirima gde te društvo u jednom trenutku postavi, to su izbori, dileme i pitanja koja postavlja ova predstava, otkriva njen reditelj Dejan Projkovski u razgovoru za naš list.
Odluka da Ana Karenjina ode sa Vronskim, dolazi, po njegovm rečima, u sukob sa onim što se zove moralom u ondašnjem društvu. Ali, kako dodaje, čak i danas postoje izbori pred svakim čovekom, kada se opredeljuje u tome šta je tačno, ili važno, da li da prati svoje srce, dušu, ili pristaje da bude samo deo društvenih okvira koji su zadati.
Projkovski smatra da Ana Karenjina ima u sebi nešto zbog čega bi mogli na neki način reći da je ženski Hamlet, zato što je njihov glavni problem borba individue protiv društva, mada iz različitih razloga. Bavimo se ne toliko formom vremena, nas ne zanima taj Tolstojev period u smislu stila, nego suštinom, ljudima koji se do kosti, do bola, trude da nekako pronađu svoj put, smisao, da nađu definiciju šta znači sreća, šta znači voleti.
I sama Karenjina se u jednom trenutku postavlja kao Sizif. Ona se svaki dan, opet i opet, kao Sizif, popne na brdo, gde traži smisao života, pravu ljubav i sreću, nešto se polomi, i opet kreće iz početka da traži taj smisao, objašnjava Projkovski.
Neka vrsta mosta s tim vremenom se ipak pravi, kada se pogleda scenografija, koja je sva u crnom drvetu, masivna, tako da gotovo može da se stekne privid da se predstava događa u Tolstojevo doba, ali se ipak radi o sadašnjem trenutku. Svaka predstava je savremena po svom pristupu, po načinu na koji je tretiramo, kako emotivno prolazimo kroz temu, dok scenografija i kostimografija grade taj most ka Tolstojevoj epohi, ukazuje Projkovski.
Nataša Pejčić (Dnevnik, 14. 10. 2019)